Ходочашћа

МАНАСТИР СВЕТОГ ХРИСТОФОРА У МИСЛОЂИНУ ОПЕТ НИКАО ИЗ ТАМЕ ВЕКОВА
Васкрс на Црквинама
„Имаш благослов Мајке Божје”, рекао је митрополит Амфилохије монахињи Јустини, упутивши је 2010. да из шикаре и рушевине обнови давно заборављену задужбину краља Драгутина. Друга жена, родом из Мислођина, обрела се у Светој земљи и намеравала да једном тамошњем манастиру остави велики прилог. Непознати старац пришао и питао, на српском: „А зашто не помогнете обнову светиње у свом родном месту?” Гледала га зачуђено, није ни знала да у њеном селу постоји светиња... У октобру 2015. патријарх Иринеј освештао је обновљени манастир светог Христофора

Текст и фото: Гордана Симеуновић

Кад од Београда кренете према Обреновцу, одмах иза Барича, наићи ћете на скретање за Мислођин. Манастир светог Христофора налази се на километар и по од главног пута. Лепо је до манастира доћи пешке, осетити свежину питоме Посавине и видети њену лепоту. У даљини се види Обреновац, Термоелектрана и мост на Сави који је део ауто-пута „Милош Велики”. Манастир припада Архиепископији београдско–карловачкој Српске православне цркве. Посвећен је светом Христофору.
Сећате се ко свети Христофор? Национална ревија писала је опширно о њему у броју 31, из 2012.
У потрази за Богом, у III веку, у време римског цара Трајана Деција, лутао је по свету Репровус (Проклетник), човек дивовског раста из реда псоглавих. Много легенди је обавило његов лик. Неке кажу да је, тражећи највећег, дошао чак и до Сатане, али је на време спознао Божју величину и милост. Преносећи људе са једне на другу обалу дивље реке, како предање говори, једном пренео и самог Христа. Тако да је добио име Христофор (онај који носи Христа).
Патријарх Павле је записао: „... Терет је постао тако велики да се његова снажна рамена повише до површине воде, а моћне груди с напором дисаху. Стигавши најзад на другу обалу и скинувши дете с рамена, једва нађе снаге да запита: ,Какво је то чудо с тобом, дете!? Било ми је као да сам цео свет носио на себи!’ ,Више него свет‘, одговори дете, ,ти си носио оног који је створио свет. Милосрђе си показао и милосрђе ти је указано: греси су ти опроштени и моја те је рука, док си ме носио, у води крстила. За доказ да је то истина – твој сухи штап ће процветати.‘“

ПРОЦВАТИ И ЗАТИРАЊА

Манастир светог Христофора у Мислођину саградио је краљ Драгутин, који је женидбом мађарском принцезом Каталином у XIII веку добио на управљање велике области, па и овај крај. Претходно, у намери да преузме власт од свог оца, Уроша I, престолонаследник Драгутин се беше удружио са Мађарима. Затечен и војно поражен, краљ Урош I свргнут је и изложен великом слому.
Драгутина је до смрти тешко мучио грех који је почино према оцу. Патио је, погрузавао се у молитву и испосништво, градио многе светиње, чак и одступио са престола, предавши га свом брату Милутину на сабору у Дежеву 1282. На темељима хришћанске цркве која је у Мислођину постојала још у време Римљана, у III веку, он је саградио манастир и храм посветио Христоносцу.
У књизи Мала историја Обреновца Вите Радовановића и Радмиле Радовановић Васиљевић, забележено је: „Манастир Светог Христофора у Мислођину био је веома богат. На Колубари и Црквинском потоку имао је своје воденице. На локалитету Језеро у Мислођину и у Баричу имао је своје рибњаке, на локалитету Кованчине у Мислођину пчелињак (кованлук), у Јасенку винограде који су са манастиром били спојени тзв. винским путевима.”
У походу турског султана Сулејмана на Београд, 1521. године, манастир је срушен, а монаси су пострадали. Турски извори из тог времена помињу као стрешину манастира игумана Матију. По предању, пред долазак Турака, манастирске драгоцености и иконе спуштене су у бунар недалеко од манастира.
„Иако је касније било похлепних трагача за благом, а и официјелних археолошких истраживања у организацији Музеја Београда, нађен је само један сребрни путир, ремек-дело наше средњовековне уметности. То је онај путир који се сада налази у Народном музеју у Београду, одакле се повремено шаље са другим предметима нашег средњег века у иностранство на изложбе. Изорала су га браћа Ранковић из Мислођина, па су га по савету баричког свештеника Радоја Димитријевића поклонили Музеју српске земље у Београду”,забележено је у Малој историји Обреновца.
Манастир је обновљен у време деспота Стефана Лазаревића. Помиње се у попису царских хасова у београдској нахији 1560. године. У аустроугарско– турским сукобима током XVIII века поново је срушен. Када је, у време кнеза Милоша, грађена црква у Палежу (Обреновцу), коришћен је и материјал са рушевина манастира. Касније, када је у Обеновцу изграђена нова црква, тај исти материјал је коришћен за изградњу цркве у Баричу.

БРЕМЕ И КРИЛАТИ БЛАГОСЛОВИ

На рушевинама манастира у Мислођину, годинама се скупљао неки сумњив свет. Долазили су ту наркомани, дилери, тајни љубавници. Светиња је потпуно запустела, зарасла у шикару. Требало је много труда и посвећености да се обнови овај значајни манастир. То послушање добила је мати Јустина. Она је најпре радила као лекар, а по одласку у пензију, решила да свој живот у монаштву посвети Богу. Упутивши је да обнови светињу у Мислођину, сада блаженопочивши митрополит Амфилохије рекао је: „Имаш благослав Мајке Божје.”
У децембру 2010. стигла је у Београд. По великој хладноћи пролазила је кроз сметове ка брду Црквине изнад Мислођина. Није ни слутила колико ће препрека морати да савлада да би обновила манастир и колико је тежак њен задатак.
„У Београду сам нашла мали стан. Нисам имала ни новца, ни искуства у грађевинским пословима. Од својих заосталих пензија уредила сам конак само толико да у њему може да се преживи, без струје, воде и пута. Није било новца, ни пројектне документације, дилери су дивљали и претили”, казује мати Јустина.
Чим је грануло пролеће, почела је да уређује простор око темеља манастира. Добар ветар носио је глас о њеном подухвату, па су добри људи почели да долазе и нуде помоћ. Комуналци су исекли шикару и направљен је асфалтни пут до манастира. Направљени су први кораци ка остварењу циља и почела су богослужења на темељима храма, прва после неколико векова.
У пролеће 2014. године, када је, после три и по тешке године, мати Јустина успела да прикупи сву потребну документацију, наишле су нове невоље. Велике поплаве погодиле су Обреновац и околину, људи су спасавали животе и куће. Све донације које је требало да добије манастир отишле су за помоћ поплављенима. „Људе који су хтели да дају прилог за манастир саветовала сам да помогну своје ближње у невољи. То је у том тренутку било важније”, каже мати Јустина.
Док је мати Јустина водила борбу, и молила се Богу да јој помогне да свој подухват доведе до краја, једна жена родом из Мислођина спремала се на ходочашће у Свету земљу. Била је то Љубинка Пејица.
У Светој земљи, обилазећи светиње, наишла је на непознатог старца. Поменула му је да жели да буде приложница једном тамошњем манастиру.
„А зашто не помогнете изградњу светиње у свом родном месту?” упитао је старац. Била је зачуђена. Није ни знала да у Мислођину постоји светиња. По повратку из Свете земље, распитала се и сазнала да мати Јустина обнавља манастир светог Христофора. Уплатила је већу своту новца на рачун манастира.

НЕ БРИНИ СЕ, БРИНЕ ОТАЦ ТВОЈ

Поплава се повукла, људи из Обреновца и околине поправљали су своје куће, враћали се нормалном животу, а мати Јустина се већ помирила са тим да ће морати још да чека и сакупља новац за обнову манастира.
„Када је зазвонио телефон и јавила се жена, те рекла да је уплатила новац, и колико, нисам могла да верујем. Моје молитве биле су услишене. Поново сам се сетила речи митрополита Амфилохија, које су ме повеле на овај пут: Имаш благослов Мајке Божје.”
Мати Јустина наставља:
„Једва чекам да се богомоља направи, али никако да дођу извођачи. Грађевинску дозволу за обнову манастира добили смо 15. маја. Пролазило је време, ближила се зима. Мислила сам да ћу морати још да чекам, али су ми се извођачи јавили и 12. новембра, на дан светог Теоктиста (то је монашко име краља Драгутина), чију смо светињу обнављали, стигли су радници и грађевинске машине. Започели су радови. Био је Божији знак да баш на тај дан почну радови.
Чим су почели да откопавају, багери су наишли су на људске кости. Биле су то кости петнаест пострадалих монаха. Иако су ту, недирнуте, лежале пет векова, биле су жуте као восак. Прикупили смо их и оне се сада налазе у ћивотима, у крипти манастира. Многи људи долазе да се над моштима мислођинских мученика помоле за излечење од болести зависности.”
Када је градња завршена, у октобру 2015. Његова Светост патријарх српски Иринеј освештао је манастир. Присуствовао је велики број верника и званичника.
После су урађени мозаици на спољашњим зидовима, палионица свећа и продавница, започет је рад на живописању унутрашњости Храма. То је поверено Зорану Бегенишићу, фрескосликару и иконописцу из Обреновца.

ПО ПРИЗИВУ

Манастирска слава је 22. маја, на Светог Николу летњег, када је и дан светог Христифора. Татјана Станишић, кума славе 2017. године, сећа се:
„Имала сам част, уствари призив, да једне године будем кума славе. Имала сам утисак да то жели и мати Јустина, тако да је стигао њен благослов. Доживела сам то као послушање које ми је дала сама Пресвета Богородица. Мислођин је велика духовна сила, која лечи и спаја људе, а мати Јустина снага и подршка која и дан данас бди над нама.”
Мати Јустина је захвална Патријаршији, која јој је пружала велику подршку приликом обнове манастира. Директор Патријаршијске управе отац Стојадин Павловић рекао је приликом посете Манастиру:
„Ово је најсветлији пример како може да васкрсне једна богомоља, како може после толико векова од једне руине, од нечега што је било затрпано и препуштено забораву, да пропева и процвета једна блистава појава. Добро је да се отргла од заборава једна оваква светиња која је сведок наше традиције, културе, наше духовности, историје.”
По завршетку и освећењу манастира почела је и изградња манастирског конака. То је нови посао који захтева додатну снагу и средства. Кад конак буде готов, манастир ће имати сестринство и живеће свој пуни живот.
Све више људи посећује манастир. Мати Јустина, уз помоћ благе сестре Михаиле, дочекује и испраћа верне и добре људе. У манастир светог Христофора долазе људи не само из Обреновца и околине, већ из свих крајева Србије. Они овде налазе потребан мир и душевно се препороде. Недељом и за празнике литургију служе свештеници из Обреновца или Београда. У манастирској продавници може се купити манастирско рукодеље, иконе, бројанице, књиге.
Запустела светиња у Мислођину, захваљујући преданости мати Јустине, обновљена је, и свети Христофор узноси молитве верника у заједничкој христољубивости. Кад човек има веру, ништа није немогуће.

***

Два златника
„Бог ми је дао два златника: медицину и монаштво”, казује мати Јустина. „Волим људе, волим да помогнем и покажем им да заиста постоји Бог, наш и Створитељ овога света, који нас води путем нашег спасења. Да је неко мени рекао да ћу бити монахиња, не бих у то поверовала, иако сам одрасла у побожној породици. Али, како време пролази и што сам више у служби Божјој, све више улазим у ту љубав Божју. Желела бих да људима проследим бар део промисли Божје и Његове велике љубави за нас.”

***

Богородица Валаамска
Захваљујући руској амбасади у Београду, манастир светог Христофора у Мислођину добио је на дар икону Богородице са Валаама. Та прелепа икона, на којој је боса Богородица, има у манастиру посебно место. У изрезбареном дрвеном раму нашла је своју другу кућу.